Analizom podataka iz Grinica, u periodu 1836.-1895., John A. Eddy (Harvard-Smithsonian Center for Astrophysics and High Altitude Observatory in Boulder) i Aram A. Boornazian (matematicar u S. Ross and Co. iz Bostona) pronasli su dokaz da se Sunce skuplja oko 0,1% za 100 godina, odnosno skuplja se za oko 1,5 metar na sat. Istrazujuci dalje istorijske zapise, Eddy je otkrio 400 godina stara posmatranja pomracenja koja se slazu sa ovim skupljanjem. Eddy i Boornazian su izvestili o svojim rezultatima Americko Astronomsko Drustvo na sastanku u Velsliju (Wellesley, Massachusetts), u junu.
Posmatranja. Eddy i Boornazian su poceli da analiziraju ovu dugu seriju podataka iz Grinica da bi nasli dokaz za dugotrajne promene u Suncevom precniku koje mogu biti u vezi sa dugotrajnim promenama u Suncevoj svetlosti. Najpre su se usredsredili na period najtacnijih neprekidnih izvestaja - podatke iz Grinica od 1836.
Prva slika pokazuje prosecne godisnje horizontalne i vertikalne poluprecnike u lucnim sekundama. Eddy i Boornazian veruju da su horizontalna merenja tacnija jer instrument nema pokretne delove, i tacnost zavisi od posmatraceve sposobnosti da odredi uzarenu Suncevu ivicu i preciznosti casovnika. Vertikalna merenja pocivaju na tacnosti mehanickog mikrometarskog zavrtnja i podlozna su greskama zbog prelamanja zraka. Eddy i Boornazian veruju da je tendencija prema manjim vrednostima Suncevog precnika u obe dimenzije nesumljiva.
Druga slika pokazuje deo istih podataka iz Grinica predstavljenih prosecnim vrednostima tokom svake decenije, uporedjenih sa pravom linijom. Ovo poredjenje predstavlja ocigledno skupljanje od oko 2 lucne sekunde na 100 godina u horizontalnoj dimenziji i oko pola te vrednosti u vertikalnoj dimenziji.
Eddy i Boornazian veruju da ovo stalno skupljanje "ne moze biti rezultat predrasude posmatraca ili pojedinog merenja." U toku ovog dugog perioda bilo je preko 100 razlicitih posmatraca.
Da bi proverili svoje zakljucke, Eddy i Boornazian su analizirali slicna posmatranja iz druge stanice - Naval Opservatorije iz Vasingtona, gde su merenja kretanja Sunca pocela 1846. godine. Podaci iz ove serije merenja prikazani su na slici iznad. Eddy i Boornazian isticu da je horizontalna stopa skupljanja skoro ista iz ove dve stanice. Takodje su zabelezili stalnu razliku u velicini Sunca merenu na svakom mestu, koja nastaje zbog razlike u lokalnom efektu iradijacije, jer obe stanice vide Sunce kroz razlicite vazdusne mase. "Iradijacija" je fizioloski kontrasni efekt koji nastaje zbog kontrasta izmedju svetlog i mutnog objekta.
Posmatranja pomracenja u proslosti takodje mogu biti interesantna, jer bi vece Sunce u proslosti smanjilo ukupno vreme pomracenja. Jedno takvo pomracenje je dobro dokumentaovano: potpuno pomracenje 9. aprila 1567., koje je moglo da se posmatra iznad Rima. Ako je Suncev precnik bio isti 1567. kao danas, posmatrac bi trebao da vidi potpuno pomracenje u trajanju od oko 8 sekundi. Sa druge strane, ako se Sunce skuplja 2 lucne sekunde na 100 godina, posmatrac bi video pomracenje koje je prstenasto sa oko 2 lucne sekunde u precniku. "Razlika bi bila tako jasna - doslovno - kao noc i dan."
Eddy i Boornazian su zakljucili da bi pouzdani posmatrac video takvo prstenasto pomracenje. I to je bio Christopher Clavius, dobro poznati astronom, jezuita, koji je radio na Rimskom Koledzu. On je 1560. godine video potpuno pomracenje, i opisao ga je kao dogadjaj u kojem je Mesec bio usred Sunca, nebo je bilo tamno, a zvezde su se videle. Pomracenje iz 1567. godine ovako je opisao: "Mada je Mesec bio ponovo smesten izmedju mog pogleda i Sunca, on nije zamracio celo Sunce kao pre, i odredjeni se uski krug video sa Sunca, okruzujuci Mesec sa svih strana."
Mada su analize koje su izneli Eddy i Boornazian intrigantne, mnogi astronomi su oprezni da prihvate, bez daljih dokaza, zakljucak da se Sunce skuplja tako velikom stopom.
